Danas želimo još malo posmatrati primer Isusovog zemaljskog života, kao model svetog života koji On želi da i mi živimo. Kada posmatramo Isusov život vidimo da Bog nije poslao svog Sina samo da bi umro za grehe sveta nego da bi Njegov način života na zemlji bio svima nama demonstracija kako Bog želi da ljudi žive. Mi smo videli Njegovu poniznost. Videli smo nešto od Njegove svetosti. Bio je to život koji je nadvladao greh. Bio je to život čistote.

Šta je bio izvor takvog života? Isusova svetost je proizilazila iz razmišljanja o Božijoj reči! Čitamo u Luci 2 da je Isus sa 12 godina poznavao Sveto Pismo dovoljno da prenerazi velike učenjake Njegovog vremena, a setite se da u to vreme nisu postojale štampane Biblije kao što mi imamo danas. Ljudi nisu imali Bibliju kod kuće. Niko nije imao Bibliju u svom domu. Sveto Pismo (Stari Zavet) bio je ručno pisan i samo su sinagoge u selu ili gradu imale primerak toga. Jedino bogati ljudi su mogli da priušte sebi neke odeljke Starog Zaveta. Dakle, samo su oni koji su pažljivo slušali dok su ih rabini učili u sinagogama mogli da znaju šta Sveto Pismo govori. Isus je to slušao kao malo dete.

Setite se, On se odrekao svih tih natprirodnih sposobnosti koje je imao kao Bog. Isus je došao kao mala beba i Biblija kaže da je rastao u premudrosti. Drugim rečima, Njegovo napredovanje je bilo baš kao i naše. On je rastao u poznanju Reči. Jedino tako je mogao da bude naš primer. Razmišljanjem o Božijoj Reči Isus je video i razumeo šta je Otac želeo - baš kao što i mi možemo razumeti. Isus je video da Božija Reč govori više od onoga što piše na površini papira. On je kopao duboko. Biblija kaže da ako mudrost potražiš kao sakriveno blago (ako duboko kopaš), jedino tada ćeš naći Božije poznanje.

Lako je imati površno poznanje Biblije. Možeš čitati Bibliju kao knjigu o istoriji ili hemiji i dobiti znanje, ali poznavati Boga kroz Njegovu reč je nešto sasvim drugo, a Isus je to dobio, ne samo razmišljanjem, nego poslušnošću onome što je shvatio iz Božije reči. Puno ljudi čita Bibliju samo zbog toga da bi imali poruku za propoved. Ako si propovednik, u posebno velikoj opasnosti si da čitaš Bibliju samo zbog toga da bi dobio poruku za propoved, ili da čitaš knjige da bi pripremio propoved, ili da slušaš kasete da bi dobio „tačke“ za svoje propovedi. To je vrlo opasna praksa zato što si tada više zainteresovan za ono što je Bog rekao drugim ljudima nego za ono što Bog ima da kaže tebi!

E sada, najbolji način da pripremiš propoved jeste da najpre čuješ šta Bog govori tebi i da to poslušaš. Tada možeš govoriti iz svog života drugim ljudima. Tada je poruka prošla kroz tebe. Božija Reč je kao mač sa dve oštrice. Jedna oštrica mora odseći tebe pre nego što je koristiš za druge. Druga oštrica u tvojoj službi jeste da istakneš greh u drugima.

Kada je Isus razmišljao o Božijoj reči pronašao je mnogo stvari koje su bile potpuno suprotne u odnosu na tradiciju koju su praktikovali ljudi Njegovog vremena. Isus nije samo zavisio od razmišljanja o Božijoj reči nego i od Svetog Duha. Biblija kaže da je Isus bio pun Svetog Duha! Isus je živeo baš kao i mi. Njegova svetost je proizašla iz razmišljanja o Božijoj Reči i ispunjavanja Svetim Duhom. Ako budemo sledili Njegove korake i mi ćemo dobiti otkrivenja iz Njegove Reči. U svom životu ćemo doći do svetosti, istinske svetosti, uklapajući se u Božije misli. Biblija govori o obnavljanju našeg razuma koje nastaje razmišljanjem o Božijoj Reči.

Kada je Isus shvatio da Božija reč objavljuje određene standarde i određene stvari On je to propovedao, iako se Njegovo propovedanje nije uklapalo i čak je išlo protiv popularne religiozne tradicije tadašnjeg vremena. Isus nije napredovao kao učenjak ili kao onaj koji je diplomirao u nekoj biblijskoj školi. Napredovao je kao onaj koji je razmišljao u tajnosti o Božijoj reči. Isus je živeo u tajnosti i čuo kao Mu Bog govori Duhom i On je govorio Reč kao prorok, a ne samo kao propovednik. Isus je verno objavljivao Reč i to je doprinelo da se razotkrije licemerje i svetovnost Fariseja. E sada, drugi ljudi to nisu mogli da vide. Oni su jednostavno slepo mislili da su Fariseji duhovni ljudi, ali Isus ne samo da je razotkrio licemerje Fariseja nego i doktrinarne greške i pogrešna tumačenja Svetog Pisma od strane Sadukeja.

Isusova svetost se vidi iz činjenice da nikada nije tražio da bude popularan u svom propovedanju. Kada si propovednik, ogromno iskušenje može biti tvoja želja da budeš popularan, naročito ako želiš da dobiješ novac za svoje propovedanje. Ako propovedaš nešto što će uvrediti ljude, nećeš dobijati poklone, nego više nećeš biti pozvan. Ali, ako želiš popularnost, tada nećeš verno propovedati Božiju reč. Svi koji objavljuju Božiju Reč moraju je propovedati proročki, kao Božija usta. To je deo svetosti. Naša svetost ne samo da treba da se vidi u našem životu, nego i u našim rečima. Moramo biti potpuno istiniti pred Bogom. Svetost se pokazuje u tome što ne tražimo da ugađamo ljudima, nego Bogu. Postojalo je vreme kada su čak i neprijatelji govorili Isusu, kao što čitamo u Mateju 22:16 gde jedan prevod kaže: „Znamo učitelju da si vrlo iskren i da učiš istinu bez obzira na posledice, bez straha i blagonaklonosti.“ Ako si propovednik, želim da ti postavim lično pitanje: da li se za tvoje propovedanje može reći (Matej 22:16, Living Bible) da si iskren i da učiš istinu bez obzira na posledice, bez straha i blagonaklonosti? Takve propovednike treba da čuje naša zemlja u svakoj crkvi. Takav je bio Isus i ako gledamo na Njega, videćemo da treba da budemo kao On u ovoj sferi.

Isus je imao izvanrednu revnost za čistotu Božijeg doma. Znate, kada su Ga ljudi tukli, čupali bradu, maltretirali na mnogo načina, nazvali ga knezom đavolskim, On se nije razgnjevio. Nikada ništa nije rekao, nego je samo prihvatio to. Mogao si uraditi bilo šta Isusu lično i On ti ne bi ništa rekao. Samo bi ti oprostio! Ali, kada je video da je Božiji dom oskvrnjen ljudima koji su želeli da zarađuju novac u ime religije, o, tada je bio drugačija osoba. Kaže da je načinio bič i isterao ih iz hrama, čitamo u Jovanu 2:15. Rekao im je: „Ne činite od doma Oca mojega doma trgovačkoga.“ Tada su se učenici opomenuli reči koje su zapisane u Pismu u Starom zavetu: „Revnost za kuću tvoju izjede me.“ Pravedan gnjev je goreo u Njemu.

Da li znate značenje stiha iz Ef.4:26 gde kaže: „Gnjevite se, ali ne grešite“? Šta to znači? Tu se nalazi zapovest da se gnjevimo! E sada, mi smo uvek mislili da je gnjev greh. Gnjev je greh u određenim situacijama. U nekim drugim situacijama, kaže u Ef.4:26 da treba da se gnjevimo. Kako da znamo razliku? Dobro, možemo saznati kada pogledamo Isusov život. Kada se Isus nije gnjevio? Kada su Ga vređali, govorili loše o Njemu, šamarali, tukli, čupali bradu, pljuvali, razapinjali On se uopšte nije razgnjevio. Rekao je: „Oče, oprosti im.“

Kada se Isus gnjevio? Gnjevio se kada se Božiji dom skvrnio, kada su siromašni ljudi bili iskorišćavani, kada Fariseji i starešine sinagoge nisu dozvoljavali da čovek sa suvom rukom bude isceljen u subotni dan! Dakle, vidimo ovde kakav gnjev treba da imamo: kada vidimo da je Božiji dom i Božije ime obeščašćeno, kada vidimo da siromašne ljude iskorišćavaju.

Kada ne treba da se gnjevimo? Kada nas ljudi vređaju, krive, iskorišćavaju i čine nam razne zle stvari i govore nam razne zle stvari. Dakle, u svemu što se tiče nas ne treba da se gnjevimo, ali kada se tiče čistote Božijeg doma i načina na koji ljudi iskorišćavaju druge, tada treba da se gnjevimo. Nažalost, u svetu je sasvim suprotno. Tragično je, ali ljudi u svetu se gnjeve kada se nešto tiče njih, a kada vide da je Božije ime obeščašćeno u crkvi oni se ne gnjeve. To je upravo suprotno od Isusa. Isus se gnjevio samo kada se nešto ticalo Božijeg doma. Postoji gnjev koji je svet i postoji grešan gnjev. Kada je Isus onog dana upotrebio bič u hramu, On se nije brinuo da li će Ga ljudi pogrešno razumeti. Nije se čak brinuo šta će učenici misliti o Njemu! Bio je samo zabrinut za čistotu Božijeg doma. Nije izgubio kontrolu nad sobom. Isus je bio u savršenoj samokontroli, ali nije bio diplomata. Nije otišao kod menjača novca i rekao: „Hoćete li, gospodo, molim vas, pomeriti svoje stolove?“ Nije rekao ništa poput toga. Prevrnuo je te stolove i kovanice su letele tamo i ovamo, izgonio je ovce i golubove i volove iz dvorišta. Da, to nije bila džentlmenska stvar, ali kada se ticalo čistote Božijeg doma Isus je bio vatren. Došao je da donese mač i koristio ga je neštedljivo. „Sekao je, ranjavao“ i bolelo je! Tako se Očeva slava manifestovala.

Dakle, svetost u Isusovom životu Mu je donela mnogo pogrešnog razumevanja, opoziciju i progonstvo. Isto je danas u svetu. Nećeš biti popularan ako živiš sveti život! Ako samo misliš na uredno plaćanje računa, pranje nogu i činjenja onoga što je ispravno, a nikada na razotkrivanje greha u hrišćanstvu, tako možeš biti popularan, ali tada si diplomata. Međutim, ako celim putem slediš Isusa, tvoja svetost će te voditi u razotkrivanje greha. Biblija kaže da svojim životom moramo razotkriti i pokarati dela tame (Ef.5). Isusov život je bio najdivniji, najuređeniji, najmirniji i najsrećniji život koji je ovaj svet ikada video, zato što je On bio jedino zainteresovan da ugađa Bogu. Nije bio zainteresovan da ugađa bilo kojem ljudskom biću. Nije se brinuo za ljudska mišljenja.

Da li znaš da ti i ja možemo živeti takav život? Da li čezneš za takvim životom? Zašto ne bi pognuo svoju glavu upravo sada dok slušaš i izgovorio jednostavno molitvu: „Gospode Isuse, suviše mnogo sam pokušavao da ugađam ljudima. Oprosti mi. Pomozi mi da Te sledim i da tražim da ugađam samo Tebi.“