Mogli bi da kažemo da prva stvar koju vidimo u životu Isusa Hrista dok je živeo na zemlji jeste Njegova duboka poniznost.

Čovek je u osnovi ponosan! Mi smo ponosni zbog mnogih stvari. Ponosni smo zbog svoje rase, vaspitanja ili možda svojeg porodičnog stabla. Možda smo ponosni zbog svojeg obrazovanja, dobrog izgleda, svoje inteligencije, svojih sposobnosti, talenata, darova i pozicije. Možda smo ponosni zbog svoje kuće, auta ili uticajnog prijatelja. Čovek na svašta može biti ponosan, ali kada je Isus došao na zemlju, On je zauzeo najniže moguće mesto. Došao je da bude svima sluga, iako je bio Bog. Isus je bio Bog koji se pokazao u ljudskom obliku. U tome vidimo veličinu našeg Boga. Znate, možemo videti Božiju veličinu u stvaranju zvezda, planeta i mnogih predivnih stvari: snežnih pahuljica i malih atoma koje čak ni oko ne može videti. Sve te stvari su Božije čudo, ali za onog koji čita Sveto Pismo (za istinskog učenika Isusa Hrista) veličina Božija se ne vidi samo u tim čudima univerzuma. Ona se vidi u poniznosti sa kojom je Bog došao u ljudsku formu, odrekavši se privilegija i sile koju je imao kao Bog i poistovetivši se sa našom palom ljudskom vrstom. Biblija kaže u Jovanu 1:14 – „Reč je postala telo i živela je među nama i videli smo Njegovu slavu.“ Možemo reći da je ta slava delako veća od slave koja se pokazala u stvaranju sunca, meseca i zvezda. Bog je došao i živeo je kao jedan od nas. On nije došao da se ponaša kao naš pokrovitelj, dobrotvor i gazda, pokazujući kako je On velika osoba pošto se ponizio i došao među nas. Ne! On je došao sa stvarnom poniznošću, postavši u svemu kao i mi. On je u svemu učinio sebe ravnim braći. I kada jednom vidimo ovo (slavu Njegove poniznosti), vidićemo da je daleko veća slava u tome, nego čak u izvanrednim čudima koja je Isus učinio dok je bio na zemlji. U toj sferi treba da vidimo kako Bog želi da čovek živi. U Isusovom životu imamo primer. Bog nam je dao primer. Pokazao nam je kako želi da čovek živi. U našem Gospodu Isusu Hristu nije postojao ni atom ponosa. Nikada se nije nametao ljudima, nikada se nije ponašao tako da bi se ljudi bojali Njega, kao nekog ko je daleko superiorniji od njih. On jeste bio daleko superiorniji od svakog pojedinca. Bio je njihov stvoritelj, svemoćni Bog, ali je ipak sakrio svu tu slavu. Ona je bila skrivena u tom telu u kojem je došao i On je živeo baš kao i svaki drugi običan čovek. On je sebe nazivao „sinom čovečijim“, što bi značilo: „Ja sam samo običan čovek.“ Tu vidimo Božiju veličinu! On se ponizio!

Bog želi da ljudi žive u poniznosti. U jednom od naših prethodnih proučavanja videli smo kako je zlo došlo na ovaj univerzum kroz Lucifera koji je bio poglavar anđela i koji je želeo da se uzvisi u svom ponosu. Pošto je bio savršen u svojoj mudrosti i lepoti, Lucifer je počeo da postaje ponosan zbog toga. On je želeo da nastavi u tome i da se uzvisi iznad samog svemoćnog Boga. Čim se takva misao javila u Sotoninom razumu, Bog ga je odmah zbacio dole. Bog je uvek protiv ponosa, gde god da se on nalazi. Biblija kaže da se Bog suproti ponosnima. Ako si ponosna osoba (a nema veze zbog čega si ponosan) primetićeš da ti se Bog stalno suproti. Suprotiti se znači suprotno od podržavati. Bog ne podržava ponosne ljude! I ne samo to, On se suproti, On se bori protiv ponosa. Zbog toga je Sotona bio zbačen. Ponos nije mogao da se raširi u nebu. Kada je Sotona bio zbačen i kada je bio stvoren čovek, Sotona je odlučio da i čoveka zarazi istim ponosom kojim je on zaražen i sada je ljudska rasa zaražena tim ponosom. Svako dete koje se rodi na ovom svetu rađa se sa tom infekcijom ponosa i zato od trenutka kada može nešto da uradi, ono počinje da se bori, da se gura i da traži svoje.

Da bi sačuvao čoveka od tog bednog ponosa, Isus je došao i ponizio sam sebe, da bi iskupio čoveka od tog otrova. Znači, baš kao što je naš greh nastao u ponosu Lucifera (svi gresi su nastali od ponosa Lucifera), iskupljenje je nastalo u poniznosti Isusa Hrista. Vidite, to su dva potpuno različita duha koja funkcionišu u svetu. Potrebno je da to razumemo. Postoji duh ponosa koji uvek želi da te uzvišuje i da ponižava druge ljude, da pokazuje da si veći, a postoji i duh Isusove poniznosti koji uvek želi da ide niže.

Dakle, vrlo je lako saznati koliko od Hristovog razuma poseduješ u svom životu. Evo odgovora: koliko imaš od Hristove poniznosti, toliko imaš od Njegovog razuma. To je nepogrešiva mera duhovnog rasta! Ti rasteš duhovno ako rasteš u poniznosti. To je sve. Ne više od toga.

Ne kada rasteš u poznanju Biblije! Puno ljudi misli da rastiti duhovno znači rastiti u poznanju Biblije, rastiti u iskorišćenosti, rastiti u služenju Bogu ovde, tamo ili svugde. To nije nepogrešiva mera. Tako možeš pogrešiti. Postoji puno ljudi koji služe, ali oni zapravo ne rastu. Oni su sve aktivniji, ali zapravo ne rastu duhovno. Osoba koja duhovno raste uvek će biti sve poniznija i poniznija.

Kada posmatramo Isusa, sama činjenica da je došao sa neba na zemlju (Bog je postao čovek u telu) jeste ogromna demonstracija poniznosti. Ali, On se nije tu zaustavio. Kada je postao čovek, on je odbio da postane car. E sada, da je Isus došao sa neba na zemlju i postao najveći car na zemlji, to bi još uvek bila poniznost zato što bi i to bio ogroman korak naniže (od Boga do zemaljskog cara). Ali, predivna stvar koju ovde vidimo jeste da je On išao još dalje. On je odbio da postane car! Čitamo kako su jednom ljudi pokušali da ga krunišu, ali On je jednostavno pobegao.

Kada je postao čovek, Isus je ponizio sebe i postao svima sluga. Postao je kao rob. Često je govorio svojim učenicima: „Ja nisam došao da bi vi meni služili. Ja sam došao da služim vama.“ Takav je Bog, znate! Božija priroda je da služi, pomaže i blagosilja druge ljude i što više poseduješ u sebi Božiju prirodu, šta ćeš činiti? Više ćeš želeti da služiš, blagosiljaš i pomažeš drugim ljudima. Nećeš tražiti da promovišeš sebe i da se predstavljaš kao neki veliki čovek. Vidite, nažalost i među onima koji sebe nazivaju Hrišćanima i hrišćanskim vođama često se nađe duh samouzdizanja, a to je sasvim suprotno od Hristovog duha. Isus se nikada nije uzdizao. Rekao je svojim učenicima da ne koriste titule. Rekao im je da jednostavno moraju biti braća, da moraju biti kao i ostali. Mi smo tu da bi služili jedni drugima! Isus je svojim životom pokazao da imovina, bogatstvo, dostignuća i porodičan status nisu primarne stvari koje On vrednuje. Samo je poniznost ta koja primarno određuje koliko si vredan u Božijim očima.

Razmisli o ovoj činjenici. Da li znaš da ti i ja nikada nismo imali izbor u kojoj porodici ćemo se roditi na ovom svetu? Nisi izabrao porodicu u kojoj si rođen, zar ne? Mogli bi reći da je to bila slučajnost - potpuno izvan sfere tvog izbora. Ja sam rođen u porodici koju nisam izabrao. Ti si rođen u porodici koju nisi izabrao. Mi smo jednostavno rođeni u tim porodicama. Rođeni smo u zemlji koju nismo izabrali i u okolnostima koje nismo izabrali.

Postoji samo jedna osoba koja je rođena na ovom svetu i koja je mogla da odredi gde će biti rođena, kada će biti rođena, u kojem gradu, u kojoj kući, u kojoj porodici, sve. To je bio Isus Hrist! On je mogao sa neba savršeno isplanirati svoje rođenje: tačan datum, vreme, lokaciju i porodicu. I šta je Isus izabrao? Izabrao je siromašnu, nepoznatu porodicu jednog stolara iz mesta Nazaret koje je imalo veoma lošu reputaciju u Izraelu. To je bila vrlo siromašna porodica. Josif je bio stolar. I ne samo to. Isus je bio jedina osoba koja je mogla da odredi tačnu lokaciju svog rođenja. Koje mesto je izabrao? Štalu! Nisku štalu gde su se kretali magarci i krave. Neuredno mesto! To je mesto koje je On izabrao i kada čitaš u Mateju 1 Njegovo porodično stablo (ljudi su nekada ponosni na svoje porodično stablo), On je izabrao porodično stablo u kojoj je postojala žena po imenu Tamara koja je učinila preljubu sa svojim svekrom. Druga osoba u Njegovom porodičnom stablu bila je Rava koja je bila prostitutka u Jerihonu. Još jedna osoba bila je Ruta, potomak Moava koji je bio rođen kao rezultat incesta, čitamo u 1.Mojs.19. I još jedna osoba bila je Vitsaveja sa kojom je David učinio preljubu. To je porodično stablo koje je Isus izabrao! Zašto je izabrao takvu vrstu ponižavajućeg porodičnog stabla i ponizno mesto svojeg rođenja? Zato što je želeo da bude ispod svih nas da bi nam služio!

Sećaj se, dragi prijatelju, to je priroda koju Bog želi da imaš – da ideš „ispod“ drugih, da im služiš i da im budeš na blagoslov.